Tersom na tišinu

in Kolumne
18. 08. 25
posted by: Andrej
Hits: 531

Čitao je samo ono podvučeno, miris'o na „Brut“, na „Pokošeno sijeno“…

Čitao je samo ono podvučeno, miris'o na „Brut“, na „Pokošeno sijeno“…

Čitao je...

Miris'o na...

Pokošeno sijeno?

Sijeno? Trava? Košenje?

Nešto brunda. I  zuji. I dopire miris benzina. Ukršten sa mirisom bureka. I miris trave. Koji ti izaziva kijavicu.

Aaaa, trimer! Ne, više trimera. Sablasni jutarnji kosači. Na mašinski pogon.

Kao da kose poljanu. A ne nekoliko desetina kvadratnih metara. Prekrivenih oskudnom, sasušenom, suncem i saobraćajnim zagađenjem desetkovanom travom. Ne višom od petnaestak centimetara. Na mjestima na kojima joj je pošlo za rukom. Da izraste do te visine.

I traje.

You do not love the smell of gas and grass early in the morning.

Zatvaraš prozor. To je jedino. Što možeš.

7:53.

 

***

On stoji. Još jedno u nizu dostavnih vozila kojima je sve dopušteno. Njihovi vozači su, jednostavno, bezobrazni. Za njih ne vrijedi zakon. Čak ni elementarna etika ponašanja u saobraćaju. Njihovu bahatost i policija ignoriše. Jer i njima treba dostava. I tako. Ono stoji. I blokira čitavu traku. Prometne ulice kojom (bi trebalo da) se odvija dvosmjerni saobraćaj. Ne možeš ga zaobići. Ne isplati ti se da ga udariš. Čekaš i trubiš. Čekaš. Da se dostavljač smiluje. I uđe u automobil. I pokrene ga. I ode da blokira neku drugu ulicu.

Nešto dalje, moraš da skreneš. Na alternativni put. Obilaznicu. Koja vodi na uski put. Duž koga se sada odvija dvosmjerni saobraćaj. Za sva vozila. Iako je jedva dovoljno širok i za jednosmjernu ulicu. Nekom biseru sa velikim ovlaštenjima i odgovarajućim resursima je palo na pamet da raskopa jedinu upotrebljivu i koliko-toliko saobraćajno sinhronizovanu raskrsnicu sa semaforima. I pretvori je u kružni tok. Super. Ako je to zaista (bilo) potrebno. Jer za ktužni tok ima mnogo boljih i potrebnijih mjesta. Ali to pretvaranje predugo traje. Naravno i raskopavanje. Odnosno raskopanost. Tako da moraš okolo. Paralelno ili pod uglom. U redu, koloni, ili tijesnom mimohodu.

11:27.

***

Draga i poštovana gospođo, zaista mi nije jasno zbog čega ste baš moj automobil izabrali za (nadam se nesvjesni) pokušaj samoubistva maskiran puževski brzim trkom kojim pokušavate dijagonalno preći ulicu na neobilježenom mjestu, u sred saobraćajne špice i upravo nekoliko trenutaka nakon što sam prebacio iz druge u treću brzinu prethodno uspješno dočekavši dugo željeno zeleno svjetlo na semaforu? Ne djeluje mi da ste računali na moje vozačke sposobnosti, ni na kvalitet i ispravnost kočionog sistema mog automobila, tačnije, ne djeluje mi da ste uopšte razmišljali o bilo čemu, u vlastitoj bahatosti i spremnosti da ugrozite svoj život i istovremeno, tim ugrožavanjem, doživotno obilježite nečiju sudbinu. Srećom, nisam vas udario, uspješno sam zakočio, čak me ni automobil iza mene nije udario, i njegov vozač je shvatio i pratio ozbiljnost situacije i debilnost vašeg prelaska i tako djelovao. I, ponovo srećom, imao dobre kočnice.

Inače, pješački prelaz je bio udaljen svega pedesetak metara. Od mjesta na kome ste vi prešli ulicu.

14:44.

***

Ona nema pojma šta radi, niti je to interesuje. I ne gleda u tvom pravcu. Vjerovatno i ne sluša. Čini ti se da je, u najmanju ruku, bezobrazna. Ili nakljukana. Nadrogirana. Kolač koji si tražio nisi dobio. Već neki drugi. Koji te je, potom, nagovarala da pojedeš. Kao, isto je. Valjda je mrzilo da ga vrati. Odnosno zamjeni. Pravim.

Odbio si. „Pravi“ kolač ti je, potom, praktično, bacila. Na sto. Da, tražio si i Coca-Colu. Pitala te želiš li čašu. Kada ju je tresnula na sto, bila je prljava. Višestruko ulijepljena. Ko zna čime. I kad.

Kolač je bio bljutav i neukusan. Kad si plaćao račun, samo ti je uzela novac. Iz ruku. No sound. No image. Ništa.

Ukratko, nevermore.

15:13.

***

Nije mi baš najjasnija tvoja, navodna, prezauzetost i samozavaravajuća uposlenost i zaposlenost zbog koje i kojom odbijaš i ljude i ponude. Life is too short for "Safely remove hardware". Niko te neće čekati. Vrabac-golub-ruka-grana. Nisi bitan i nezamjenjiv. Mnogo je više ponude nego potražnje. Nisi ni superheroj. Niko to nije. Odrasti.

18:03.

***

Vozači automobila ne vole bicikliste, gledaju te kao smetnju, saobraćajnu anomaliju koju treba ukloniti. Slično je i sa pješacima, koji bezobzirno okupiraju čak i ono što se, uz mnogo mašte i tolerancije, naziva "uređenom biciklističkom stazom" (uprkos tome što je svaka kiša gotovo trenutno pretvara u plitko jezero ili bazen). Zato psuju, trube, blicaju ili dobacuju. Ove ulice su suviše male. Za tebe. Vas. I njih. Naročito kada se usudiš da svojim prisustvom i kretanjem na pola metra kolovoza koja zauzimate ometaš ili trenutno usporiš kretanje/divljanje nekog nestrpljivog, užurbanog ili urađenog vozača. Ili kada se devetočlana porodica čije dvije trećine su umotane u crno raširi trodimenzionalno po čitavom trotoaru i kolektivno agresivno gestikulira kada ih opomeneš ili pokušaš/uspiješ zaobići. A nemaju pojma koliko ti je samokontrole bilo potrebno da jednostavno ne "proletiš" kroz njih. Ili bar to pokušaš. Možda sljedeći put...

20:37.

***

Durex-ove reklame su, nekako, na mala vrata ušle na velike ekrane. Na većini programa koje pratiš. I nezavisno od doba dana u kome gledaš TV. Bilo da je u pitanju ona nebulozna, powered by Durex, u „Ne brini, biće sve u redu!“ fazonu (kao da muški partner psihički priprema ženskog za hiruršku intervenciju ili artiljerijsko-pješadijski napad, a ne za seksualni odnos), urađena oskudno i nemaštovito kao u PowerPoint-u i(li) skinuta ko zna odakle, ili ona šljašteća, luna-parkovska, o gelu neophodnom za (zajedničko) doživljavanje orgaz(a)ma, njihovo prisustvo na ekranima toliko je iritantno i šalje toliko sugestivnih i pogrešnih poruka da bi se time mogao pozabaviti tim sociologa i psihologa. Međutim, sudeći po prisutnosti i učestalosti pojavljivanja navedenih reklama, takvo pozabavljanje, za sada, izostaje.  A nekome, očigledno, odgovara. Da je tako.

22:58.

***

Pijana budala galami na ulici. Go je do pasa. I bos. Koža mu je tamna. Glava i brada sijede. U ruci boca. Vjerovatno pivska. Galami i lupa. Udara u stubove, klupe, kontejnere za smeće. Onda nešto pjeva. Obraća se prolaznicima. Koji ga pokušavaju zaobići. U što širem luku. Maše im. Onda ih u nešto ubjeđuje. Potom pjeva. Oni užurbano prolaze. Prate ga psi. Na bezbjednoj udaljenosti. Instinkt za nepredvidivu prijetnju im je nepogriješiv. Plaše ga se. Iako bi ga, svojom brojnošću i snagom, mogli savladati. Nisu toga svjesni. Ili to ne žele. On i dalje galami. Nema nikoga da ga skloni sa ulice. Ućutka, odvede negdje, na spavanje, na triježnjenje, na liječenje, na nešto. Da nije iritirajućih zvukova koji odjekuju i odbijaju se o zgrade i ti bi ga ignorisao. Ovako ne možeš. I pratiš ga pogledom. I uhom. Sve dok ne postane tačka, a njegovi krikovi samo eho u daljini. U tvojoj ulici, završio je nastup. Za večeras.

Spavanje.

00:42.

***

Ipak, još ne. Neko, ili nešto je aktivira(l)o. Alarm. Na nekom od lokala. U ulici. Ili na više njih. Jer je zvuk koji se čuje povremeno dvoglasan. Doduše, možda se samo odbija. O zgrade. Nije ni važno. Važno je to što ne prestaje. Ne razumiješ se u alarmne i sigurnosne sistema, ali ti je više nego očigledno da nešto ne funkcioniše. Na relaciji alarm-vlasnik objekta. Jer se ovaj ne gasi. Odnosno nestane trenutno. Ali se onda ponovo pojavi. Odnosno čuje. I to, nekako, sve glasnije. Pri svakom. Novom oglašavanju. I nikom ništa. Možeš samo navijati da nekim slučajem nestane struje. Što i nije toliko rijetko. Ili da pregori osigurač, ili već nešto. Jer na ovo i ovakvo narušavanje (noćnog) javnog reda i mira neće reagovati. Niko. Od onih koji su za to nadležni. Važnije je ugasiti ili prigušiti muziku. U kafićima. U 22:59.

Vremenom ćeš zaspati. Valjda.

3:31.

***

Isti zvukovi od prethodnog jutra. Miris benzina i trave. Kijavica. 

Druga strana ulice je juče ostala nepokošena. Trimeri su on the road again. Bukvalno.

Samo lagano. Dan je pred njima.

8:06.