Ne bih mogla izbrojati koliko sam puta u zadnjih sedam dana zagrizla jezik. Prećutala. Zapravo, ideja za ovaj članak je nastala kada sam shvatila da sam prekrižila tri teme u glavi za redom, jer „nisu za mene“. Postoji neko kompetentniji, neko ko ima bolji uvid u to. Postoji neko koga taj problem više pogađa. Postoji neko. I postoji to.

A svi ćute. Ne komentarišu, ne bune se. Za ime sveta, nećeš valjda pisati komentare ispod vesti i upuštati se u rasprave na Internetu. Scroll. Unfollow. Block. Biraj nivo ignorisanja. Na kraju krajeva, videće neko od raje – blam je. (Malopre me je Facebook podsetio da sve što lajkujem ili komentarišem mogu videti drugi)

Slažem se, nisu društvene mreže mesto za to. Objavi neki selfie, pesmu ili video sa psima. Ostani politički korektan, veseo i pozitivan.

Ne pitaj se onda zašto su oko tebe bezizražajna lica kad odložiš telefon i isključiš WiFi. Imaju i oni niz tema koja nisu share-friendly (ne znam da li ovaj termin postoji u marketnigu, ali bi ga trebali uvesti). Teme koje ne interesuju veću grupu ljudi, prevedeno.

Broj tema o kojim se ne priča raste iz dana u dan, a one univerzalne se troše dok ne ostanu samo obrisi nekadašnjeg „kvalitetnog“ razogovora. Ovde za to kažu „bacili šuplju“. Dugo vremena nisam bila sigurna koje su to šuplje priče: da li su to (ne)sočni tračevi, rat i politika, vreme ili „da vidiš šta sam JA uradio“. Onda sam shvatila da „šuplja“ nema veze sa sadržajem već sa učestalošću. Nakon dovoljnog broja ponavljanja, svaka tema je šuplja ako se ne uvede novi argument ili perspektiva. (Prvi balkanski zakon komunikacije.)

Sledeći stadijum je tišina. Više niko ništa ne govori, jer niko ništa ne misli. Ima neko ko će misliti o tome, a malo smo i van forme za razmišljanje i raspravljanje. Pa kao da se lako stav brani, potrebni su primeri, argumenti, predlozi. Možda čak i rešenja. Na kraju, kome ih saopštiti, ko će saslušati?

Zar nije lakše samo pustiti da neko drugi misli.

Neko.