Razgovor je vođen u Beogradu, 6. 4. 2004. Nalazi se kao prilog u okviru magistarskog rada Darka Kovačevića, pod naslovom "Uticaj američkih proznih pisaca 19. i 20. vijeka na književno stvaralaštvo Mome Kapora", koji je objavljen 7. 7. 2007. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

Razgovor do sada nije objavljivan.

DK: Gospodine Kapor, možete li reći nešto o uticajima koje je na Vaše književno stvaralaštvo imala američka književnosti?

MK: Pa, to je standardan uticaj koji je pretrpela čitava generacija pisaca kojoj ja pripadam. To znači da se do pedesetih godina prošlog veka i rezolucije Informbiroa ovde čitala isklјučivo sovjetska literatura, znači Makarenko, Gajdaš, Maksim Gorki i drugi. Posle tih sovjetskih knjiga, već u ranoj mladosti, kod nas se razvila jedna lјubav prema nečem potpuno drukčijem, prema onom što se kod nas pisalo pre rata. To su bili zabavnici, stripovi i knjige koje smo nalazili zaostale u biblotekama ili kod nekog drugog.  Bila su to izdanja „Kadok“ knjiga, to je izdavao „Geca Kon“, „Kadok“ i „Plava ptica“, to su bile dve edicije, gde su bila remek dela zapadne literature „za mladež“. Tek negde 1950, tačnije 1952, kad se raskrstilo sa uticajem Sovjetskog Saveza i kad se zemlјa okrenula i otvorila više prema  zapadu, prevodioci, koji su imali u svojim fiokama prevode a nisu mogli da ih štampaju, konačno su to mogli početi i onda se pojavila gomila pisaca koji su me doslovno zaprepastili. Naravno, najpre su se pojavili Francuzi, koji Vas ne zanimaju, znači Kami, Sartr i Monro, a za njima i Amerikanci. Tu su bili Hemingvej, Fokner, Ficdžerald, i  razni pripovedači, za koje do tada nismo znali. Jedan od njih je O’Henri, klasik, koji je mnogo uticao na mene sa svojim pričama. Taj tip  „short story“, koji je kod nas negovan pre rata jedino u „Politici“, u Americi je bio značajan i priznat književni rod. Budući da smo mi kao mladi pisci, tek početnici, živeli od toga da prodajemo priče novinama, a sve novine su imale rubrike sa nedelјnom pričom, imali smo direktnu vezu sa tipovima iz američke literature, koji su tu kratku novinsku priču u stvari promovisali. Ona je danas opet potpuno iščezla jer više nema takvih rubrika, svet se promenio. Ono što je zanimlјivo, jeste da su se, pored O’Henrija,  tu pojavili  i drugi pisci. Od njih je prvi „naišao“ Vilijem Sarojan kroz jednu antologiju američke priče koja se pojavila tih godina i gde smo pročitali njegovu priču „Smeli mladić na letećem trapezu“ koja je izvršila veliki uticaj na nas. Kasnije smo gutali Sarojanove priče o Jermenima u Kaliforniji.  Bio sam tamo u Fresnu kasnije, mnogo godina kasnije. Na tim njegovim pričama sam ja, nesvesno, polusvesno, čak ponekad i svesno počeo da gradim i pišem priče o našim kolonistima u Vojvodini. U pitanju je vrlo slična situacija, to pionirsko osvajanje nekih plodnih prostora... Kao: Jermeni u Kaliforniji, recimo, ili Hercegovci u Banatu i Bačkoj ti čudni likovi arhetipova koji su bili u Americi pa se vratili kao dobrovolјci 1914. u Prvi svetski rat, moji stričevi, dedovi, braća od dedova. Dakle, Sarojan je učinio veliki uticaj. Zatim se pojavio Ficdžerald, koga nipošto  ne treba izostaviti, a naročito ne njegove priče, koje su fantastične, i koje je on radio tralјavo i na brzinu za novine i stalno se opravdavao Hemingveju, koji ga je grdio, da će ih još jednom uraditi ponovo, da će ih doterati. Nikad, naravno, to nije uradio. Onda se pojavio Džejms Terber koji je pisao kratke priče. Nјegova najslavnija kratka priča je „Dvostruki Život Voltera Mitija“, o jednom tipu u Nјujorku, koji stalno sanjari da je neko drugi. Dok čeka ženu, recimo u nekom supermarketu, on zamišlјa da je kapetan broda u oluji, uvek je neko drugi, potpuno rascepana ličnost.  Tu dolazi do izražaja sudar tog svakodnevnog, trivijalnog života i njegove mašte.

Bilo je tu i mnogo drugih pisaca, ali iznad svih i sve vreme, postoji veoma veliki uticaj Mark Tvena, iz koga su svi oni izašli: i O’Henri i svi pobrojani manji pisci. To je počelo u najranijoj mladosti, čitanjem, naravno, „Haklberi Fina“ i „Tom Sojera“, a zatim se nastavilo kroz njegove druge knjige, kao što je, recimo, „Misisipi“. Kad sam  pisao svoj roman „Ada“, ja sam, kad god bih imao neku muku ili mi se stvarao problem kako da rešim neki opis reke i događaja, uzimao tu knjigu, „Misisipi“, koja je malo poznata i ima jedno 500 strana. I kada sam otišao na Misisipi i plovio tom rekom ja sam se uverio da je on gotovo ista reka kao Dunav. Sava je mnogo blaža reka, ženstvenija i više liči na Senu, ona je kao Sena, ali na Misisipiju sam video iste blatnjave obale kao na Dunavu, iste pecaroše (samo crne) i iste brodove. Dalјe, tu je Tomas Vulf, koji je pisao romane, u prvom redu  „Pogledaj dom svoj, anđele“ i „Nema povratka domu“, ali i priče, koje se kod nas javlјaju u zbirci „U mračnoj šumi tajanstvenoj kao vreme“. To je jedna zbirka priča, vrlo čudna, vrlo malo poznata, gde se govorilo o njegovoj mladosti, o gradu iz kog je pobegao, gde su hteli da ga obese zbog njegovih knjiga.

To je sve tako išlo do trenutka kada je baš u Sarajevu, u „Džepnoj knjizi“, mislim 1956. godine objavlјen prevod „Lovca u žitu“ od Selindžera. Preveo ga je brat Bogdana Kršića, slikara i grafičara. Ta knjiga je odjeknula kao grom, prosto neverovatno šta se dogodilo, jer je njen glavni lik bio Holden Kolfild, naš vršnjak, dečko koji je prošao slične stvari kao i mi, naravno u Nјujorku na potpuno drugi način. On nam je otkrio da je i naš svet isto tako dovolјno dobar za literaturu kao i svetovi odraslih, jer su do tada u svetu literature glavni junaci bili razočarani četrdesetogodišnjaci, znači onaj doktor Ravik iz Remarkove „Trijumfalne kapije“, Hemingvejevi razočarani junaci sve do onog pukovnika u „Preko reke pa u drveće“ i drugi, uvek su imali 40, između 30 i 40, a mi smo imali manje od 20 i čeznuli smo da i mi budemo razočarani i umorni ali nismo imali u šta da se razočaramo. Sa 18 godina, naravno, ne možeš da se razočaraš. Selindžer je sa Holdenom Kolfildom uveo u literaturu, kao glavnog junaka, u stvari nastavak Tom Sojera, to je bila ta linija ako se gleda paralelno. Dakle, uveo je dečaka od 18 godina i to je bila revolucija koja se, na nešto drugačiji način, dešavala paralelno i u Francuskoj. U isto vreme pojavlјuje se Džems Din koji postaje idol mladih, i pojavlјuju se Bitlsi, to je znači pobuna mladih, revolucija mladih, koja će da bukne u pravom smislu reči tek 10 godina kasnije 1968. Moj prvi roman, u stvari hronika,  „Beleške jedne Ane“, o jednoj devojčici, bila je pisana na taj način, pod vrlo velikim uticajem Selindžera, samo što je žargon bio beogradski ali je upotreblјen sličan metod, sa ispovednim tonom u prvom licu. Onda je prof. Aleksandar Flaker sa zagrebačkog sveučilišta napisao knjigu „Proza u trapericama“, teoretsku, gde me je naveo kao jednog od protagonista te nove, mlade proze. 

Međutim, postajući zreliji u pisanju, i živeći u više prilika po nekoliko mjeseci u Americi postepeno sam prestajao da budem zalјublјen u tu zemlјu i da primam direktne uticaje od nje. Naravno, Nјujork je još uvek ostao moja lјubav, ali sve više sam se okretao Evropi i pod uticaj ruske klasike 19. veka, znači ne Dostojevski, niti Tolstoj, to je nekako suviše monumentalno, oni nisu iz moje krvne grupe, već neki manjeg formata, naravno ne avangardni, ne oni postrevolucionarni, moderni, već pisci kao što su Čehov, Lončarov, Bunjin i Turgenjev. Taj duh klasičnog, mirnog, pripovedanja me sve više privlačio.  Tu su naravno i italijanski pisci - Italo Kalvino, Ćezare Paveze i Elio Vitorini, koji je, opet, promovisao američku literaturu u Italiji, pa se ona povratno vratila u Ameriku. Hemingvej i Fokner su bili gotovo nepoznati u Americi kad ih je Evropa prihvatila preko Elia Vitorinia koji je bio prevodilac i izdavao je časopis. Tek onda, pošto su dobili tu dodatnu evropsku potvrdu, u Americi su shvatili da su oni vredni.  Tako se dešava i u džezu - recimo, džezisti budu potpuno nepoznati u Americi ali gostujući u Evropi postaju zvezde i vraćaju se u svoju zemlјu kao zvezde. Međutim tamo opet nastavlјaju da sviraju u džez klubovima, gde na stolovima piše „minimum 5 dolara po osobi“, znači pivo i hamburger, i tamo klavir nije sveta krava koja je nedodirlјiva. Isto se to dešavalo i u literaturi. Kada jedan Evropejac uzme gitaru i počne da svira on u tom trenutku na svakoj žici te gitare vuče užasno dugu tradiciju evropske muzike. Na jednoj žici on vuče svoje trubadure, truversku muziku po dvorovima, na drugoj vuče francuske šansonjere uz Senu uzvodno, na trećoj vuče Đanga Rainharta, itd. Dakle, svaki Evroplјanin u toj muzici iza sebe ima Baha, Betovena, Mocarta, trubadure, i svoju narodnu muziku, na kraju krajeva, etno zvukove. To je jedan ogroman teret i obaveza kad on sedne da svira.  S druge strane, kad Bob Dilan sedne u Bruklinu na stepenište svoje kuće, on nema nikakvu obavezu, nikakvo istorijsko pamćenje, on svira kao da je prvi put neko izmislio gitaru pa mu je ona došla u ruke, jer njegovi prethodnici su neki rančeri, neki kauboji, neki svet koji je tako držao tamburice i svirao na igrankama subotom u selu do kog se dolazilo kroz pustinju i blato. Znači, on je izmislio svoju muziku, kao što je i Amerika izmislila džez na osnovu muzike afričkih doselјenika. Isto je tako i u literaturi - pisac nema nikakve obaveze prema tradiciji. Američka literatura je potpuno oslobođena tradicije, jer ta literatura je počela, ako se ne varam, sa Mobi Dikom i razvijala se slobodno, bez opterećenja ikakvom tradicijom, nije je gušio ni Dikens niti iko takav sličan, ni Tekeri, ni Šekspir, niko. To je bila literatura tek opismenjenih, talentovanih lјudi koji su pisali izveštaje i priče za lokalne novine i kasnije se usput obrazovali, tako da je ta sloboda izražavanja imala, a i dan danas ima jak uticaj na mene. Pokušavam da se oslobodim tradicije, to je u Srbiji u isto vreme prilično teško a i prilično lako, jer postoje dve vrste literature, jedna koja je gutenbergovska, znači koja razmišlјa u kurzivu, u zagradama, u fusnotama, u marginama, dakle sasvim literarno, na primer Krleža, Pavić ili Konstantinović, ta vrsta pisaca,  i druga, koja ide iz narodnog pripovedanja oko kazana i koja počinje kod nas od Vuka Karadžića. Kod nas, koji smo iz krajeva preko Drine, ona je već genetski utkana u Kočićev način pripovedanja, onaj iza kazana kad se peče rakija, i ona je mnogo bliža američkoj literaturi, srodnija je s njom, budući da su najbolјe američke knjige napravlјene baš na taj način.

Naravno, ne sme se nikako ispustiti neko ko je već delimično zaboravlјen i izvan mode, ali ko verujem, nikad neće biti sasvim izvan. To je Džek London, koga intelektualci i pretenciozni pisci smatraju dečjim piscem, što uopšte nije.  Nјegova autobiografska knjiga „Martin Idn“ izvršila je vrlo veliki uticaj na mene i još uvek utiče na mene kad se radi o sudbini jednog pisca. Kad sam bio u San Francisku, moja jedina želјa je bila da plovim Oklandskim zalivom, da jedrim kao oni i jedrio sam. Mislim, taj uticaj ide dotle da mi njegovo delo čitav jedan kraj učini značajnim na taj način. Ne bi trebalo isklјučiti ni biografski deo uticaja američkih pisaca na mene i na generaciju pisaca kojoj ja pripadam. Ako čitate biografije Francuza ili Engleza videćete da su to normalne građanske porodice. Pisac se školovao na tom i tom koledžu, oženio se, postigao uspeh sa prvom knjigom i naposletku ponovo završio na koledžu, ali sada kao profesor kreativnog pisanja ili nečeg sličnog. Tu je možda i jedan rat, u kome je bio mobilisan, i to je sve. Takvi životi su biografski veoma siromašni. S druge strane,  američki pisci imaju biografije koje počinju od sina, recimo, iz srednje generacije koja propada u vreme krize, koji u detinjstvu postaje prodavac novina ili raznosač mleka, pa onda lopov, skitnica, bokser, profesionalni vojnik, čistač cipela, grafički radnik, novinar, ratni reporter u dva, tri rata po Evropi itd. To su neverovatne biografije, zato su njihovi romani nabijeni životom. Američki pisci su, za razliku od evropskih, uglavnom živeli mnogo intezivnije. To znači da su dobro preorali život i videli ga iz najrazličitijih uglova, tako da nas je privlačila i ta vrsta i ta dimenzija američke literature - činjenica da je ona životna, da je slobodna, hrabra, životna, nekonvencionalna i da, na kraju krajeva, predstavlјa ispoved zanimlјivih lјudi. Zaista ne znam ni jedan zanimlјiviji život od Hemingvejevog, na primer ili od života Edgar Alan Poa. 

Naravno tu ulazi džez kao velika dimenzija sazrevanja u tom smislu. Jer, kao što je nemoguće slušati atonalni džez, počev od Majls Dejvisa pa nadalјe, Majls Dejvis je već klasika ali već je bio zakačio taj deo, ako ne šmrknete malo kokaina ili ne duvate nešto, neku drogu da se to sve spoji, tako je nemoguće i shvatiti značaj i lepotu i harmoničnist američke savremene proze, ako je usput ne pratite lјubavlјu prema džezu. Tako je Mark Tven, recimo, meni strašno vezan za diksilend. Kad sam bio u Nјu Orleansu, nekoliko puta, uvek sam sam sedeo u Frenč Kourtu u Burbon Stritu, i tamo samo što nisam sreo Haklberi Fina i Toma Sojera. Nemoguće mi je neke njujorške priče Ficdžeralda ili Selindžera zamisliti bez piano barova i malih sofisticiranih sastava, obično piano, bas, gitara i neka pevačica koja peva promuklo i tiho dok ostali šapuću i vole se. U Evropi su svi klaviri prekriveni kao krave, a u Americi je klavir, koncertni Stenvej, mesto gde se stavlјa piće i gde se lјudi nalakte i slušaju onoga ko svira i peva. Znači, on je normalno u funkciji kao i prozor, nije pravlјen za nacionalnu biblioteku nego za upotrebu. To je ta demokratičnost američke literature koja je privukla ne samo mene već i čitavo moje pokolenje. 

I sad, uticaji, verovatno, ne samo američke literature nego i bilo koje druge, prestaju onog trenutka kada se čovek suoči sa suštinom života ili kad se nađe u tom vrtlogu, kad nema vremena da misli na prethodnike, nego to što je pročitao i što je naučio o umetnosti jednostavno pređe u njegov metabolizam, u njegov krvotok, i onda reaguje spontano i pokušava da ispriča priču što je jednostavnije moguće, plašeći se zaborava, plašeći se da će da bude izgublјena ako je ne zapiše, ali taj talog koji ostaje od ranije pročitanih stvari je blagorodan, blagosloven i sigurno oplemenjuje, ako je reč o pravom piscu.