Oni nisu pedagozi. Nisu ni muzičari. Oni su rukoljupci. Poseban soj. Gotovo pa sekta. U okviru sekte. Koja se popularnije naziva religijom.

Studiraju tamo gde im mesto nije, rade tamo gde im mesto nije. Najmanje ih zapošljavaju tamo gde im mesto jeste. U verskom objektu. Da, zapošljavaju. Ne zapošljavaju se sami. Za to nisu sposobni.

Šta objektivno zna prosečan rukoljubac? Zna da ljubi ruku. Starešini. Može i u množini. Starešinama. Zna da predstavlja sopstvenu vrednost muzičarima, pedagozima i muzičkim pedagozima kao superiornu. Jer je malo zagrebao po površini muziku i pedagogiju. Možda i religiju. Ako malo više zagrebe po površini, ili ako je površina po kojoj grebe veća, postaje magistar. Muzike. Religijske. Vokalne. Mada sam sebe smatra za stručnjaka i u oblasti nereligijske muzike, gazeći po prstima i glavama diplomiranih stručnjaka. Pojedini rukoljupci su jako dobri i u ulasku u lični prostor neistomišljenika. Bez rukoljuba. Sa pretnjama o smenjivanju. Dražesna kombinacija urođene, stečene i dopuštene razmaženosti. Kad god nešto nije. Po njihovoj. Njihovom. Njihovim. Volji. Kanonu. Merilima. 

Gde leži vrednost rukoljupca? U kolektivu sastavljenom od istih. Takvih. U organizovanom skladu skupnog muziciranja. Koje je kvalitetno. I uspešno maskira pojedinačne nekvalitetnosti. Tome svedoče nagrade. I rad. Kolektivni. Veliki. Zahvaljujući Starešini na čelu. Koji nije školovani rukoljub. Ali i njemu treba ljubiti ruku. On zaustavlja svet i delovanje običnih smrtnika. Kad god nešto nije po njegovom. Ili njihovom. Istovremeno im dopušta da se, sasvim nezasluženo, vinu u visine nadmenosti i superiornosti nad istim tim smrtnicima. Koji su, sasvim često, od njih daleko bolji i kvalitetniji. Ali samo gledaju svoja posla. I ne ljube ruke. Istovremeno, Starešina ima svog Starešinu (praktično mecenu) za rukoljub. I tako u nedogled. Ka nebu. Vrednost rukoljupca leži i u povećavanju i održavanju brojnog stanja akademskih građana visokoškolske ustanove koja ih proizvodi. Nota puta marka jednako je indeks. A kad se stekne indeks, diploma je gotovo zagarantovana. Uprkos kontinuiranom odsustvu znanja i veština. A nakon nje će već doći i neki posao. S neba, iz zemlje ili preko veze. To je tako. Dok god se, kome treba, ljube ruke.

Koje su to, objektivno, veštine iz domena bavljenja muzikom kojima rukoljubac ne vlada? Ritam. Solfeđo. 6/8. Vokalna tehnika. Vokalna literatura izvan religijskih okvira. Muzički stilovi. Harmonija.  Aranžiranje. Metodike nastave. Muzički oblici. Program za klavir iznad nivoa četvrtog razreda osnovne muzičke škole. Ukratko, muzika.

Međutim, uprkos tome, rukoljupcu je omogućeno da deluje izvan (gore navedenog) kolektiva sastavljenog od sebi sličnih. I to kao nastavnik ili profesor muzike. Nereligijske. U nekoj instituciji osnovnog ili srednjeg obrazovanja. Sve to uz blagoslov nekog, ne preterano revnosnog, upoznatog i zainteresovanog Starešine iz Ministarstva. Kome se, usmeno ili pisano, obratio Starešina. Kako bi, na duže staze, produžio vrstu. I sebi osigurao reference, nastavak akademske karijere i socijalnog života. 

Za to vreme, kvalitetni, kompetentni i kvalifikovani hodaju po biroima, nose tacne, „tezgare“, ili, u najboljem slučaju, menjaju trudnice po školama. Oni nisu rukoljupci, niti iza sebe i vlastitog napretka i obezbeđivanja egzistencije imaju sektu rukoljubaca. Imaju samo svoje znanje. I diplomu iza koje stoje. 

Međutim, dok god traje najezda rukoljubaca, to dvoje im ne znači gotovo ništa. Jer put do stalnog zaposlenja popločan je mokrim i uglačanim nadlanicama.