Писати о филмовима, кинематографији уопште, на „цивилни“ начин, није нимало захвалан посао. Посебно задњих година. Или то зависи од тога како се према тој умјетности поставите? Ако се поставимо као критичари, онда се очекује чврста структуралистичка форма која ће систематски анализовати филмско дјело и приказати га, афирмативно или негативно, у „огољеном“ издању, уз мноштво релевантних података, филмских термина и минимум властитих импресија. Досадно. Барем већини. Ја сам у мањини, али ипак признајем да је (по)досадно. Остаје нам личнији, слободнији и, да не кажем, емотивнији приступ. Импресионистички.

Е, тај волим. Зашто? Па зато што могу да се „размашем“, распишем, наговорим, нахвалим, „сахраним“, препоручим или не. Јер MS WORD трпи све. Осим нестанка струје, нпр. Углавном: слобода човече! Погледаш филм и опереш га хладном водом на руке, уколико ти се не свиђа. У супротном, помало суздржано га нахвалиш (обично наоружан прилично скромним искуством), чисто да се зна да је НЕлош, а да си ти куул лик који радо општи са италијанском и руском кинематографијом седамдесетих, док ти „обични“ филмови дођу онако, успут. Да убијеш вријеме. Е, ту се разилазимо по питању разумијевања и доживљаја филма, као природне појаве уопште. Ја много волем филм. Уживам га, свјесно, преко тридесет и пет година. И зато неволем смараче, површне филмољупце, храбре авантуристе социјалних мрежа који најчешће имају појма о историји НИЧЕГА. Нерадо почињем овако нападачки, али увод је потребан сваком филму. Па барем и овакав. Јер, пречесто се тастатуре лаћају покондирени тeekwan-и, Фејсбуком задојени, главом немислећи, безобразлуком ваздигнути. А можда сам и ја један од њих? Да ли је Елвис заиста умро? Биће боље.

Филм о којем желим написати неколико, замислите, афирмативних реченица, није европски. Што се мене тиче, могао би бити и патагонијски, потпуно је неважно. Заправо, читав филм је неважан. Тотално. Он је, једноставно, забаван! Уколико сте заборавили да је један од задатака седме умјетности и да нас, просто, разоноди и унесе осмијех у процес старења, овакви филмови суснимљени да вас подсјете на то. Успут, подсјетиће вас и на то да је новац потрошен за снимање могао много корисније да се утроши, али опет, и предизборне кампање су прескупе и узалудне. Мислим, ако ћемо о користи...The Hitman's Bodyguard, илити Тјелохранитељ плаћеног убице (слободни превод који само квари утисак и прије гледања филма) је један од филмова које требате погледати из више разлога. Један би био оно споменуто убијање времена суботом навече, ако не желите плаћати лоше пиво у бесмисленим кафићима или немате новац неопходан за плаћање истог у споменутим. Други би био тај што вам неће пасти на памет да гледате неку Фарму или Парове. Барем док траје филм. Спасићете нешто мало можданих вијуга које ионако кржљају пред цунамијем реклама и осталих „порука“. Уколико сте духовити, барем дјелимично, имаћете прилику и да се квалитетно насмијете прецизно пласираном и изузетно упорном хумору. Да, упорном. Објаснићу, донекле. Дакле, ријеч је о прилично глупавом и „клишеираном“производу у оквирима акционе комедије. Не морате бити баба Ванга да предвидите сваки наредни потез који слиједи након почетка. Идеја је сљедећа; Врхунски „заштитар“, којег игра Рајан Рејнолдс (Ryan Reynolds), добија пословни ангажман који у опису има заштиту једног од најозлоглашенијих свјетских плаћених убица, а који је, гле чуда, истовремено и његов смртни непријатељ. Овог потоњег тумачи Семјуел Џексон (Samuel L. Jackson), што значи да је филм препун motherfucker-a, свих боја и величина. Врхунски, али фрустрирани заштитар и врхунски, али „откачени“ убица, годинама се гледају преко нишана, али сада су приморани да сарађују и преживе кроз невјероватна и смртоносна двадесет и четири часа. Кроз надреалну авантуру од Манчестера до Хага, они, наравно, доживљавају (и ваистину преживљавају) адреналинске потјере аутомобилима, претјеране (на)оружане сукобе, трку поред и кроз водене канале Амстердама, и гомилу сличних и мало вјероватних ситуација. А зашто? Па због „свјетске правде“. Убица треба жив стићи до суда у Хагу да би свједочењем послао бјелоруског предсједника-тиранина на доживотну робију. Споменутог глуми Гери Олдман (Gary Oldman), што је једина вриједност траљаво насликаног негативца. Правог. Тоталног. Нема колебања. У суштини; црно против још црњег. И ако ту додамо епизодну улогу Селме Хајек (Salma Hayek), која тумачи Џексонову жену (и његов покретачки мотив), а при томе је подобро луђа од њега, имамо комплетан пакетић за разбибригу и присјећање на већ легендарно плесање на столу. Са анакондом. Међу вампирима. Добро, нема никакве везе са тим ликом, али не иде кафа без ракије, ни Селма без те сцене.Мислим, и Ћићолина је била у Парламенту, али ко још замишља њену политичку каријеру?! Углавном, то је отприлике читав заплет, а остало је попуњавање празног простора и трошење минута. Све у свему-ништа. Па зашто ипак и заиста гледати овај филм?! Осим поменутих разлога и бесплатног даунлоудаса торента, ил' преко неког стриминга.На реду су квалитетни елементи овог производа.

Прво, погледао сам Netflix издање, а Netflix је мој добар друг. Овај неплаћени, наравно. Небитно али субјективно. Друго; вербално „препуцавање“ два смртна непријатеља је толико претјерано да је скоро па савршено. Рејнолдс и Џексон не престају да га„мећу“ један другом кад год имају прилику. А прилика је много. Сигуран сам да је доста линија преправљано у ходу, или је писац сценарија детаљно проучавао карактере који су препознатљиви у опусу двојице главних глумаца. Ипак, најприје ће то битиредитељскиfinal touch, ако узмемо у обзир да је у питању Едгар Рајт (Edgar Wright), мени најпознатији по филмовима Shaun of the Dead, Hot Fuzz и Ant-man. Неко ко је радио, и то одлично, са Пегом (Simon Pegg) и Фростом (Nick Frost), једноставно мора знати како се пласира добар штос. Тврдим. Још ако на то додамо комбинацију најпознатијегфилмског Motherfucker-a и „најлајавијег“ Марвеловог (анти)јунака, Дедпула (Deadpool), онда нема промашаја. Нема. Сви пропусти падају у други план пред овом двојицом у елементу. Олдман је добио релативно незанимљиву улогу, коју оправдава само самим собом, али зато Селма Хајек оправдава „романтични“ дио ове приче баш зато што је потенција на њеној појави и понашању, а не на глуми (Генерално, њен лик је нешто као плод љубави између Мартовског Зеца и Вини Џонса, само са сјајним грудима. Прим. аут. ). Трећи елемент због којег вриједи погледати овај филм је што се за 118 минута може угодно спуцати гомила кикирикија уз пар пива и да вам то не падне тешко на стомак. Гледаоци у Кини, додуше, имају шест минута мање од остатка свијета јер је Џексоново 'совање ипак превише за њихову младеж. Одлучио је неко. Не може се Motherfucker цензурисати колико може псовати. Ипак, главни квалитет, осим гомиле акционих гегова и вербалне комике, био би избор музике. Увијек сам спреман рећи да је музика (звук генерално) непроцјењив саставни дио филмске умјетности. Ко зна, јасно му је. Овдје је у питању „јефтинија“ варијанта, популарни саундтрек (OST), али сасвим довољно и на мјесту. Музика може оплеменити и најтривијалнију радњу, па је овдје то искориштено баш како треба. Да не дужим са даљњом причом, само ћу издвојити, као примјер, нумеру која прати јурњаву аутомобилима, моторима и чамцем по Амстердаму (https://www.youtube.com/watch?v=HsxAFKJC1AY). Ништа ново, али ипак оригинално. Наравно, уколико то посматрамо по линији савремених енглеских редитеља, почевши са Гај Ричијем (Guy Ritchie - Lock, Stock and Two Smoking Barrels, Snatch, RocknRolla, Revolver…).Контрапункт слике и звука, као редитељски „кец из рукава“, опет је оправдао своје присуство у савременој кинематографији, посебно у тзв. акционом сегменту.Осим тога, бука јурњаве и пуцњаве, подложених музиком, омогућава да без проблема конзумирате и гласне грицкалице, као ребрасти чипс и слично. Остала галама није неопходна, као ни чешкање „вршњака“ у присуству осталих, осим очекиваних звукова одобравања и подршкедок Селма Хајек чини морално оправдани зулум у некој кафаници у колумбијској вукозабити.

Закључак (би био); боље је погледати акциону комедију са добрим глумцима него Жикину шареницу. Или нешто још опасније. Продукција је довољно „приземна“ да овај филм можете удобно погледати и у кућној варијанти. Не захтијева огромни екран нити најмодернији аудио-систем. Разбибрига без посљедица. За све остале детаље мораћете сами погледати овај филм јер ја нити сам плаћен, нити желим покварити уживање некој залуталој души која послије овога ипак пожели да га „скине“ или оде у биоскоп.

До идућег гледања и читања.

Поздрав.