Zovem se Gordana Manojlović-Kovačević. Imam dva prezimena sa crticom između njih. Dva prezimena sam sama htela, crticu su mi nametnuli u opštini kada sam se venčala. Sviđala mi se ili ne, ta crtica je moja, odnosno deo mog imena. 

Sa takvim imenom sam se upisala i završila osnovni studij na odseku za solo pevanje na Muzičkoj akademiji, kao i master studije solo pevanja na istoj Akademiji. Naravno da sam pri upisu priložila i odgovarajuće dokumente u kojima pišu moji tačni podaci, koji su, kao takvi, prepisani u oba indeksa. Diplome sam preuzela obrnutim redosledom: prvo onu o završenom drugom ciklusu studija, a pet godina kasnije sam pokušala da preuzmem i onu o završenom prvom ciklusu studija. Razlog za nelogičan redosled preuzimanja diploma je jednostavan: u cenu odbrane master rada/koncerta je uračunata i diploma, dok se diploma o završenom dodiplomskom studiju plaća 100 konvertibilnih maraka. Cifra koju ja nisam imala za bacanje i nikako od drugih životnih troškova nije mogla da dođe na red. Zbog toga nisam bila na svečanoj dodeli diploma, jer prosto nisam kupila diplomu, te nisam čula kako sam najavljena.

Kada sam, na svečanoj promociji diplomaca, mastera i magistara bila u cilju preuzimanja svoje diplome o završenom drugom ciklusu studija, najavljena sam kao Kovačević Manojlović Gordana. Što me blago iziritiralo. Čim sam uzela diplomu, proverila sam podatke, da ne kažem svoje ime. Bilo je napisano kako treba. U redu. Čula sam da je posredno referent(kinja) za studentska pitanja (o toj osobi će još biti reči u daljem tekstu) objašnjavala (mom mužu) da se po nekakvoj, samo njoj znanoj hijerarhiji, prvo piše suprugovo prezime, a zatim devojačko. Čista glupost, kojoj, naravno, nisam pridavala nikakvu pažnju. 

Pet godina kasnije, moj suprug, inače radnik Univerziteta, hoće da me iznenadi i da mi kupi diplomu, koja stoji u studentskoj službi na Akademiji. Sve bi to prošlo diiivno, da nije u diplomi ugledao da diploma pripada nekoj Gordani Kovačević Manojlović. Svaki pravnik može reći da to nisam ja. Nije ni moja Šauma. 

To pogrešno napisano ime zaista ne bi bio problem, da ona referentkinja (pre dva-tri pasusa sam je spomenula) nije počela mom mužu, inače dvostrukom doktoru nauka iz oblasti književnosti i lingvistike, da objašnjava kako nema nikakve greške, da to tako treba da piše i da joj ne pada na pamet da bilo šta ispravlja. Prema rečima navedene: ja nisam bila udata kad sam se upisala na dodiplomske studije, nisam donela nikakav dokument o novom imenu, prebačeno nam je da ona lično moju diplomu čuva pet godina i njena dobra volja je to što uopšte imam u diplomi dva prezimena, makar njihov redosled bio pogrešan. Naravno, posle jako kratkog vremena je našla sve dokumente koje navodno nisam dostavila. Da bi to prikrila, mog supruga je zasula raznim vidovima psovki i uvreda. Dekan je bio odmah obavešten o svemu, a delimično i prisutan tokom dešavanja, budući da se deo rasprave odvijao i u njegovoj kancelariji.

Diplomu, naravno, nisam preuzela, a rečeno mi je da je najbrži način da se pokrene postupak ispravljanja netačnih podataka da predam zahtev Akademiji. Učinjeno.

Posle mesec dana, zvali su me sa Akademije da preuzmem diplomu. Odlazim kod referentkinje, uzimam diplomu, i vidim da u diplomi piše da je Gordana Manojlović Kovačević završila prvi ciklus studija. To opet, pravno i pravopisno gledano, u odnosu na podatke navedene u mom rodnom i venčanom listu, ličnoj karti i pasošu, kao i na zahtevu za ispravku pogrešnih podataka koji sam predala, nisam ja. A svako ko se ikad, na bilo koji način, bavio ličnim podacima, morao bi znati da je svaki znak u okviru imena i prezimena koji se pojavljuje u ličnim dokumentima, sastavni deo tog imena ili prezimena. Kada sam to saopštila referentkinji, pokazala mi je isečak iz pravopisa u kojem piše da se, po novim pravilima, ne piše crtica između dva prezimena. E sad, problem je u tome što njena funkcija, opis radnog mesta i kompetencije ne podrazumevaju nikakvo bavljenje lingvističkim pitanjima, već prosto i jednostavno prepisivanje/prekucavanje podataka iz priloženih dokumenata. Takođe, da se zaista zainteresovala za navedeno "jezičko" pitanje, našla bi i pročitala deo u kojem piše da se crtica ne sme izostavljati između dva prezimena ukoliko već postoji budući da predstavlja sastavni deo imena i prezimena. Ali, ponavljam, referent prepisuje i prekucava gotove i priložene podatke, ne bavi se njihovom morfologijom i semantikom. Na to joj, očigledno, niko od onih koji bi to trebalo da učine (dekan, prodekani) nije rekao. Ili se pravi blesava. Ili je, prosto, bezobrazna. U svakom slučaju, u „razgovoru“ koji je sledio, optužujuće-uvredljivim tonom mi je tonom saopštila da „me niko nije t(j)erao da završim tri fakulteta, jer fakultet nije obavezan“, te da „ona (lično) čuva moju diplomu pet godina“(!?).

Ostale gluposti i poganštine koje sam od nje čula tom prilikom ne želim da navodim, jer su se sastojale iz kombinacije raznih psovki i uvreda. Trajalo je. Navešću samo to da sam, prema njenim rečima, „luđakinja“, te da smo moj suprug i ja „šupci“. Samo zato što smo joj ukazali na greške koje je, u vlastitoj bahatosti, površnosti, neznanju i (od viših tela očigledno prećutno odobrenoj) samovolji učinila. 

Napominjem da je u toku njene vike, psovanja i vređanja u njenoj kancelariji bilo još studenata koji su, hteli-ne hteli, slušali počasnu paljbu kojoj sam bila izložena. 

Mislila sam da ne pravim problem, pa sam uzela tu diplomu, bez crtice.

Morala sam ponovo da pravim problem. Sad ni dodatak diplomi nije valjao. Dve ocene su pogrešno upisane, a dva predmeta imaju istu šifru. Na to moram ponovo da se žalim, i tražim (ponovnu) izmenu podataka. A kad već to radim, i kad su se nečija nemarnost, površnost i bezobrazluk (ponovo) u punom svetlu predstavile preko mojih dokumenata, odlučujem da ću da tražim i crticu. 

Sledećeg dana, ponovo dolazim na Akademiju sa novim zahtevom o promeni podataka, kopijama indeksa, uverenja o položenim ispitima… Dajem zahtev na protokol i tražim da se, po dogovoru, sastanem sa dekanom.

Dekanu iznosim problem o pogrešnim podacima, na šta mi on govori da je razgovarao sa referentkinjom, te da je, prema njenim rečima, „sve tačno i u redu napisano“. Iz te izjave shvatam da me posmatraju kao osobu koja nema pametnija posla, osim da samo šalje zahteve i  nepravedno optužuje referentkinju za pogrešno upisane podatke. Naravno da sam spomenula šta sam kao dokaze priložila uz zahtev. Požalim se dekanu na ponašanje referentkinje, na uvrede i psovke kojima sam bila zasuta. Dekanova izjava je sledeća: „Svi smo punol(j)etni i odrasli i ja ne mogu da utičem ni na čije ponašanje“. Na moj komentar da sam bila redovan student od 2003. do 2015. godine, na jednom odseku dodiplomskih studija, pa na drugom, pa na master studijima, da takvo maltretiranje nisam ničim zaslužila, da takvo ponašanje nije adekvatno za visokoškolsku ustanovu, te da je to slika o fakultetu koju šalju u spoljašnji svet – samo je slegnuo ramenima. 

Ispravljen dodatak diplomi sam dobila u roku od dva sata. Za diplomu treba više vremena, jasno. Bojim se, jedino, da mi se zahtev o promeni imena ne izignoriše. U tom slučaju, „odoh dalje“. Postoje nadležni organi koji se tim bave. Sve dok ne dobijem validan dokument.

Nije u redu to što neka Na-Mašini-Kuckalica, koja svoj posao radi površno i traljavo, pokušavajući žalopojkama i drskošću da prikrije svoj nerad, pokušava da me predstavi kao hirovitu besposlenu primadonu, samo zato što hoću da mi ime u diplomi piše kako treba. Po njenim rečima to izgleda ovako: „’Oće sad i crticu između prezimena“. Kao da tražim eliksir mladosti, mir u svetu i kamen mudrosti, a ne ono na šta imam legitimno pravo. Da ne kažem, pravilno napisano ime. Dvadeset šest slova i jedan znak. Crtica. Sastavni deo tog imena. Da li je moguće da je to tako teško izvesti? Je li moguće da ljudski bezobrazluk ide do te mere, da od tebe pokušavaju da naprave budalu ako nećeš da dozvoliš da se tuđi javašluk obije o tvoju glavu?

I da se zna: neću odustati od crtice. Ponavljam, ona je deo mog imena. Sviđalo se to referentu, novom pravopisu od kojeg je moje ime starije, nekom trećem, ili ne.